Dečije igre u prošlosti

Dečije igre postoje otkad i ljudsko društvo, odnosno od kada postoje deca i mladi. Igra je oduvek bila osnovna fizička aktivnost i jedna je od najvažnijih stvari za njihovo zdravlje, pa je kroz istoriju bila i sastavni deo opšte kulture raznih naroda – Kineza, Egipćana, Asiraca, Persijanaca, Atinjana, Spartanaca i Rimljana. Stara je zapravo koliko i vaspitanje, o čemu svedoče brojni predmeti pronađeni arheološkim iskopavanjima, igračke, crteži u pećinama, crteži na posuđu i dr. Način igranja dece (i igračke) najčešće su diktirali opšti društveni uslovi, tako da je ova aktivnost kod raznih naroda tretirana u zavisnosti od nivoa kulture stanovništva ali i od ekonomskih uslova. Na igru se u starom veku gladalo kao na pomoć učenju, privikavanju na propise i rituale, vojničku obuku, osposobljavanje za društveni život, razvijanje takmičarskog duha, strpljenja, skromnosti, ali kao i na zabavu. Ipak, smatrali su da treba napraviti balans između igre i učenja, kako ne bi došlo ni do pojave lenstvovanja kod dece ali ni do otpora prema učenju.


            Stroga srednjevekovna hrišćanska pravila nisu gledala blagonaklono na ovaj vid razonode. Nastojalo se ka ukidanju fizičkog vežbanja i nadmetanja, pošto prema crkvenoj dogmi svu pažnju treba posvetiti duši a ne grešnom telu. Ipak je većina običnog evropskog stanovništva, ali i onog u srednjevekovnoj Srbiji, uz sva upozorenja i zabrane upražnjavala igre, zabave i nadmetanja. Scene igre su prikazane na brojnim slikarskim delima tog vremena. Velike promene nastaju u doba humanizma kada se ponovo ističe vrednost telesnog vaspitanja i igara za razvoj deteta. Nastankom građanskog staleža menjaju se i obaveze stanovništva i način provođenja slobodnog vremena. Otvaraju se škole mačevanja, po gradovima postaju popularne igre s loptom, plivanje, veslanje, klizanje itd. Ulaskom u moderno doba još više se poboljšava odnos prema igri i igranju. Oni se smatraju najvišim stupnjem dečijeg razvitka tokom kog se slobodno predstavlja lepota njihove unutrašnjosti. Igre treba da se realizuju na čistom vazduhu i u prirodi. Javljaju se ideje o potrebi i neophodnosti fizičkog vaspitanja u tadašnjem školstvu, kao i pokušaji uvođenja nastave fizičkog vaspitanja.

            Tokom igre deca angažuju sve aspekte njihove ličnosti i razvijaju sva svoja čula i interesovanja. Oni ne reaguju mehanički i po pravilima već oslobađaju stvaralaštvo i kreativnost adaptirajući se uvek na nove situacije. Takođe, uče da poštuju pravila, sarađuju sa drugom decom i da često prihvataju i nepopularnu ulogu. Igre se mogu podeliti na pojedinačne i kolektivne, igre u otvorenom i zatvorenom prostoru, sa rekvizitima i bez rikvizita, igre logike i igre znanja. Tradicionalne igre predstavljaju nasleđe iz prošlosti koje se održalo u savremenom dobu, najčešće su nastale u seoskim sredinama i prenosile su se sa generacije na generaciju. Najčešće su se izvodile na ispaši (radnoj obavezi najmlađih) kada su deca i imala najviše vremena, ili tokom praznika. Rekviziti za igru su uglavnom nađeni u prirodi ili su izrađeni kod kuće. Iako su tradicionalne igre uglavnom univerzalne u jednom društvu, postoje i izrazito prepoznatljive igre za određene kraje države.

Igre u Srbiji:

  • Kolariću, paniću – Deca se drže za ruke u otvorenom kolu dok dva poslednja deteta na levom kraju kola drže podignute spojene ruke. Kolovođa sa desne strane vodi kolo prema tom prolazu a za njima koračaju ostali pevajući „Kolariću paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, samo sebe rasplićemo“. Deca se provlače i pokušavaju da se vrate na početno mesto, a igra se nastavlja dok se sva deca ne zapletu.
  • Klis – Broj igrača u ovoj igri je neograničen a igra se tako što se klis (parče drveta) levom rukom drži a desnom (uz pomoć štapa) udara. Cilj je što dalje oterati klis od belege a daljina se meri maškom (štapom).
  • Svinjica – Ovu igru je najbolje da igra od 3 do 6 igrača na ravnom terenu. Na njemu se opiše krug a na sredini napravi „svinjac“ (rupa) gde se stavi „svinjica“ (drvo veličine pesnice). Ostali igrači na razdaljini od dva-tri metra prave slične rupe i čuvaju ih štapovima od „svinjara“. On pokušava da „svinjicu“ stavi u neku od rupa i tako preda ulogu „svinjara“.
  • Titranje – Na ravnom terenu se postavljaju četiri kamenčića u obliku malog kvadrata. Peti kamen se baca u vis a za to vreme igrač uzima jedan kamen iz kvadrata i dočekuje bačeni. Tokom drugog kruga bacanja uzima dva, a tokom trećeg kruga sva četiri kamena. Ako ne uhvati kamen ispada iz igre. U drugom delu igre se za vreme leta kamena, po jedan kamen protera kroz ranije napravljenu kapiju u zemlji.
  • Medved i pčele – Deca (pčele) formiraju krug u čijem se centru nalazi matica. Sa druge strane dolazi medved koji pokušava da uđe u krug. Pčele ga štipaju i čupaju kako bi pobegao i kako bi zaštitili maticu. Ovo se više puta ponavlja ali se smenjuju deca u ulozi matice i medveda.
  • Jelečkinje, barjačkinje, probivka – Deca se za ovu igru podele u dve grupe. Nakon toga držeći se za ruke formiraju kolonu (lanac) jedan naspram drugog. Jedna ekipa bira iz suparničke igrača koji će se zatrčati i svojim telom pokušati da probije ovaj lanac. Ako uspe, ima pravo da odvede u svoju ekipu jednog učesnika gde je lanac probijen, ako ne uspe ostaje u toj ekipi.
  • Janjine – U ovoj igri može da učestvuje neograničen broj dece. Zadatak jednog deteta je da se povije tako što će dodirnuti nožne prste, dok ga ostala deca preskaču sve dok ga neko ne uspe preskočiti.
  • Trule kobile – Za ovu igru potrebne su dve ekipe. Igrači prve zabijaju glave jedni drugima među noge (prvi je naslonjen na zid ili drvo), dok im igrači druge ekipe naskaču na leđa iz zatrke. Cilj je da se poruši red, jer u suprotnom oni moraju da budu „kobila“.
  • Zuce – Jedan igrač rukom pokriva bok, namešta otvorenu šaku i okreće glavu. Ostali igrači (najmanje dva) se dogovaraju ko će da zada udarac svom snagom. Ako pojedinac pogodi ko je zadao udarac taj dolazi na njegovo mesto, ako ne, ponovo se igra.
  • Žmurke – Igra sakrivanja i traženja. Jedan igrač je započinje tako što odbrojava (do dogovorenog broja) a za to vreme ostala deca se sakrivaju. Pošto je odbrojavanje završeno igrač ih traži, a pobednik je ono dete koga poslednjeg pronađu.
  • Šuge – Za ovu igru je najbolje da ima što veći broj dece i što veći prostor za kretanje. Jedno od dece se odredi da bude „šuga“ nakon čega trči za svima. Onog koga prvog dodirne zauzima njegovo mesto.
  • Ćorava baka – Na početku se jedan igrač odredi da bude „ćorava baka“ a potom mu se preko očiju stavi povez. Pravilo je da se ne skida povez a da se pronađu ostali igrači.
  • Između dve vatre – Okupljeni se za ovu igru podele u dva tima a zatim pokušavaju da bacaju lopte (balonke) jedni na druge. Cilje je pogoditi loptom suparničkog igrača koji stoji u sredini igrališta i pokušati da ne budeš udareni istom.
  • Klikeri – Male sferične igračke koje se koriste u istoimenoj igri. Postoje se u više različitih boja i šara a najčešće su napravljeni od stakla. Igraju se u obeleženom prostoru u kome se nalazi rupa (roša). Cilj je da igrač svoj kliker ubaci u rupu a onda njime pogodi kliker protivničkog igrača.
  • Lastiš – Gumena krojačka traka neophodna je za igru lastiš. Dve devojčice ga zatežu i na taj način obrazuju prazan prostor sličan pravougaoniku, dok treća devojčica igra preskakanja, zatezanja ili povlačenja dvije linije lastiša.
  • Školice – Učesnici po betonu iscrtaju šemu kredom (uglavnom kvadrate) ili štapom ako je zemljana podloga, po kojoj treba da se skače na jednoj nozi. Onaj koji počinje baca kamen ili komad drveta u određen kvadrat do koga treba da doskakuće a da ne zgazi linija ili ne izgubi ravnoteža.
  • Crveno, belo, plavo  - U igri učestvuje troje dece od kojih svako izabere svoju boju. Dva deteta vrte konopac ponavljajući tri boje, dok ga treći preskače. Ako pogreši na njegovo mesto dolazi onaj na čiju je boju pogrešio.
  • Vruće - hladno –  U igri učestvuju dva ili više igrača. Skrivač treba da sakrije određeni predmet dok ostali pokušavaju da ga pronađu. Rečima „vruće“, „hladno“ i „mlako“ skrivač objašnjava koliko su udaljeni od skrivenog predmeta.
  • Najpopularnije su svakako bile igre s lopotom koje se prvi put u Srbiji pominju 1868. godine. Lopte bile su tada bile krpene ili od goveđe dlake, a prvobitne igre: topuz-topa, s konja na kobilu, čik čorbe, razbigrada, lopte ili šukanja, igne iplik i dr. Sa pojavom lopti od gume pojavljivale su se i nove igre (fudbal, odbojka) a stare polako zaboravljale.

 

Vladimir Lukić

dipl. istoričar