Nekada se hleb pekao u dobro zagrejanoj crepulji i ispod metalnog, takođe, zagrejanog sača. Pre nego što pristupi loženju vatre na ognjištu, domaćica od prosejanog brašna, mlake vode i domaćeg kvasca umesi hlebno testo. Zatim se sačeka da testo „nadođe“. Ono se nalazi u drvenom koritu („tekne“). Kraj ognjišta se pripremi dosta suvih cepanica i granja i naloži se jaka vatra na koju se postavi crepulja da se dobro zagreje. Dok se ona zagreva, domaćica uzme „tanjur“ (kružna daska), po njoj posle malo brašna i stavi manju količinu testa koje se udaranjem u dlanove umesi u okrugli hleb. Hlebno testo je moglo biti od kukuruznog ili ražanog brašna a za vreme praznika nastojalo se da hleb ili pogača budu od pšeničnog brašna. Pre pečenja hleba, crepulja se zagreva na plamenu suvih grana i cepanica i premešta se na kraj ognjišta. Tako postavljenja crepulja se briše krpom a zatim se pomoću „tanjura“ pažljivo spusti umešeni hleb dok su ispod crepulje zagrejani pepeo i žar. Da bi se hleb ispekao, povrh crepulje se stavlja metalni sač, koji je takođe zagrejan na ognjištu.